„Када сам била клинка, високе потпетице су ми само сан. Сваки пут кад обучем неподобне штикле моје маме, увек имам жељу да брзо одрастем, само на овај начин могу да носим више и боље штикле, са својом шминком и прелепом хаљином, то је оно што сматрам одрастањем.
Неко је рекао да је то трагична историја штикле, а други да је свако венчање арена за штикле. Више волим ову другу метафору."
Девојка, која је замишљала да може да обуче ту једну црвену високу потпетицу на церемонији свог пунолетства, са чежњивим срцем, окреће се, около, около. Са 16 је научила да носи високе потпетице. Са 18 је упознала правог момка. У 20, на његовом венчању, шта је било последње такмичење на коме је она желела да јој се осмехне. и благослови.
Била је на другом спрату, али је њена висока потпетица остала на првом спрату. Скинула је штиклу и уживала у слободи овог тренутка. Следећег јутра би обула нову штиклу и започела нову причу. Није за њега, само за њу.
Одувек је волела ципеле, посебно високе потпетице. Одећа може бити великодушна, а људи ће рећи да је елегантна. Такође, одећа може бити везана, а људи ће рећи да је секси. Али ципеле би требало да буду праве, не само да одговарају, већ и задовољавају. Ово је нека врста тихе елеганције, а такође и дубоки женски нарцизам. Као што је стаклена папуча припремљена за Пепељугу. Себична и сујетна жена не може да је носи ни са одсеченим ножним прстима. Таква посластица је само за чистоту и спокој душе.
Она верује да у овој ери жене могу бити нарцисоидније. Као што је тада скинула штиклу, и обула нову штиклу. Она се нада да ће безброј жена бити оснажено ако стану на своје неспутане и добро припијене штикле.
